Radovi Aleksandra Buđevca predstavljeni u okviru izložbe Momentum predstavljaju svojevrsan trenutak zračenja duha, trenutak zamaha, koji prisiljavaju posmatrača da gleda svet očima autora. Momenat koji odvaja stvarnost od ličnog pogleda na svet, takođe se tumači i kao trenutak koji ne može zaustaviti silu iz nas samih, koji ne možemo kontrolisati, nešto poput duhovne impulsivnosti. Svet je u našim očima, ovom prilikom u očima autora. Kada prođu godine, događaji, lepe i ružne stvari u našim životima, ostaju oni sa nama, da podsete na život. Buđevac koristi fotografiju na način na koji pesnik koristi stihove, kako bi njome pobudio ličnu emociju posmatrača. Ova izložba predstavlja skup takvih važnih ličnih momenata u životu autora nastalih u periodu od 2014. do 2020. godine.

O autoru

Aleksandar Buđevac (Kragujevac, 1969) preko 30 godina je u fotografiji, a od 2013. godine aktivno izlaže svoje radove. Učestvovao je na 150 izložbi u Srbiji i svetu, pod pokroviteljstvom različitih amaterskih foto-udruženja (FIAP, PSA, GPU, MOL), na kojima je osvojio preko 150 medalja i priznanja u više od 25 zemalja, kao i četiri nagrade za najboljeg izlagača (Blue Badge FIAP). Pre 2013. godine, izlagao na zajedničkim izložbama u Srbiji, Švajcarskoj i Italiji. Takođe, učestvovao je na pozivnim izložbama koju organizuje udruženje „Balkan Culture“ iz Kalamate u Grčkoj (2017, 2018, 2019) kao i u balkanskom projektu „Paths of Art“ (2022), koji izlaže u svim zemljama Balkana, a sa završnom izložbom u Parizu 2024. godine. Do sada je ostvario više samostalnih izložbi širom Srbije, kao i jednu u Sloveniji (2020). Na poziv organizatora iz Akropolija u Italiji, učestvovao je na izložbi „My Myths“ (2015, 2016) među 30 odabranih autora iz Evrope. Nosilac je zvanja Kandidat za majstora fotografije Srbije (KMF FSS) i Excellence amtaerske organizacije FIAP, kao i zvanja Master of Light (MOL) artiste, takođe amaterske organizacije iz Kanade. Trenutno je predsednik Foto kluba „Kragujevac“.

Izložba Pseudomnesia – Fake Memories of Art History Borisa Eldagsena sačijnena je od promptografija – slika generisanih veštačkom inteligencijom. Naziv izložbe dolazi od klasičnog grčkog izraza pseudomnesia (Ψευδο / μνέσια) kojim se označava pseudosećanje, lažna uspomena, poput lažnog sećanja na događaje koji se nikada nisu desili, za razliku od jednostavno netačne uspomene. Spajajući vizuelni jezik 1940-ih godina i fotografiju posleratnog perioda sa istorijom apstraktne umetnosti, Boris Eldagsen crta liniju od ranih dana generativne umetnosti do današnje generativne veštačke inteligencije. Ove promptografije su stvorene kroz razrađen radni proces, kombinujući tekstualne promptove, spajanje i slika-promptove, praćene tehnikama popravke i prepravke slika.

O autoru

Boris Eldagsen (1970) je umetnik fotomedija, koji živi u Berlinu. Studirao je likovne umetnosti na umetničkim akademijama u Mainzu, Pragu i Hajderabadu (Indija), i filozofiju na univerzitetima u Kelnu i Mainzu. Izlagao je u sklopu međunarodnih institucija i festivala više od 20 godina. Predaje na međunarodnim umetničkim fakultetima i muzejima od 2004. godine. Boris je direktor digitalnog odeljenja u Nemačkoj fotografskoj akademiji (DFA) i jedan od vodećih stručnjaka za veštačku inteligenciju na međunarodnoj fotografskoj sceni. U aprilu 2023. godine odbio je nagradu Sony World Photography Awards i time pokrenuo debatu o odnosu između AI-generisanih slika i fotografije. Njegov potez izazvao je globalnu medijsku pažnju, a njegova slika Električar je jedna od najpoznatijih ove godine.

U svoje radove Braca Nadeždić unosi specifičnu dinamiku koja se ogleda kroz način na koji često modele fotografiše u pokretu. Osim toga, izraženim kontrastima, bilo da se radi o crno-beloj ili fotografiji u koloru, Braca gradi jedinstven fotografski jezik, zasnovan na dramatičnosti i izraženoj teatralnosti. Kada fotografiše modne editorijale, radovi Nadeždića poseduju upečatljiv narativ, ali i izgrađenu atmosferu. Način na koji uokviruje scenu i pokreti koje njegovo oko uhvati, ostavljaju utisak spontanosti, gotovo slučajno uhvaćenog trenutka, koji je ipak precizno isceniran i kompozicijski osmišljen.

O autoru

Braca Nadeždić (Beograd, 1968) zauzima posebno mesto kao istaknuti modni fotograf svoje generacije. Njegova impresivna karijera obuhvata saradnju sa raznovrsnim klijentima, uključujući FullHouse Ogilvy, Nova Communications, Profile, SVA, Grafix, C.I.B.B, Spectra, Ogilvy & Mather (Beograd), Gray, McCann, New Moment, Idea Plus DDBO, SMJWT, EuroRSC, i Block’n’roll. Izlagao je samostalno u Beogradu, Pragu i Podgorici, a bio je i deo više od 40 grupnih izložbi širom sveta. Posebno se ističe kroz saradnju sa rok zvezdama i modnim dizajnerima, kreiranjem editorijala i fotografskih ilustracija za renomirane magazine poput Grazia, Elle, Harper’s Bazaar, Maxim i Playboy. Njegovo umetničko delovanje proširilo se i na međunarodnu scenu, gde je stvarao za publikacije kao što su Financial Times, Air France Magazine, XtraSports, Worldonline, Bild am Sontag, i L’Oréal Paris.

CHRONICLES je retrospektivna izložba jedne godine i jedne generacije na kojoj će biti izložene fotografije Anje Simić, Anastasa Stojilovića, Kiše Radić, Ružice Ristivojević i Džejlana Ibrahimovića. Izložene fotografske slike su radovi iz autorskih projekata i dnevnički foto zapisi zabeleženi na Instagram profilu @camera_chronicle.

U ovom trenutku oni su i studenti četvrte godine Kamere na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Povodom izložbe izjavili su: „U našim radovima dominira kreativnost i slobodna forma, oslobođena zadatih tema i pravila. Prepustili smo se procesu stvaranja prema vlastitim instinktima i intuiciji. Ova izložba predstavlja raznolikost vizuelnih izraza i individualnih umetničkih glasova, dok istovremeno pokazuje duboku povezanost nas autora sa našim delima.“

Izložbe se sastoji od tri tematske celine.

The Book of Veles (2021)

The Book of Veles je foto-knjiga koja istražuje makedonski grad Veles, epicentar za proizvodnju lažnih vesti tokom američkih izbora 2016. godine. Lokalna omladina, vešta u tehnologiji, stvorila je stotine lažnih sajtova i vesti sa senzacionalističkim naslovima. Svoj rad su predstavili kao rad američkih portala, brzo zarađujući novac putem društvenih medija. Jonas Bendiksen istražio je ovaj neobičan centar dezinformacija. Otkrio je da Veles nosi ime po panslavenskom bogu-medvedu poznatom po širenju haosa i laži. Rezultat istraživanja je Knjiga o Velesu, koja je i sama prošla sličan put – prvobitno je bila zamenjena za dokumentarni izveštaj, dok autor nije objasnio proces nastanka ove priče.

Izložba poziva publiku u Bendiksenov svet sintetičke foto reportaže, AI-generisanih tekstova i avatara, s ciljem da proširi društvene, etičke i filozofske dileme koje ovakvo delo postavlja.

The Last Testament (2017)

Novi zavet proriče skori povratak Isusa Hrista na Zemlju. Obećanje povratka je obeležilo istoriju čovečanstva, istovremeno pružajući utehu i izazivajući nespokojstvo milionima Hrišćana.

Poslednji zavet Jonasa Bendiksena prati sedam ljudi koji tvrde da su ovaploćenje biblijskog Mesije. Posetivši njihove zajednice i sledbenike u sedam zemalja, Bendiksen je dokumentovao njihov svakodnevni život i rituale, istražujući granice vere i očekivanja od Mesije.

Radovima izloženim u ovom delu autor istražuje koncept religioznog očekivanja, potrebu za spasenjem i čežnju čovečanstva za novim prorokom. Kroz lična svedočanstva i intimne portrete, Bendiksen kreira priču koja je delo apokaliptičkog novinarstva i privlačne umetničke mašte.

Satellites – Photographs from the fringes of the former Soviet Union (2006)

Fotografije sa ivica bivšeg Sovjetskog Saveza su prvi Bendiksenov foto-album, koji prati sedmogodišnje putovanje kroz zemlje bivšeg Sovjetskog saveza. Sada svaka regija funkcioniše sama za sebe u haotičnom političkom okruženju, ponekad bez diplomatskog priznanja od strane susednih država, a kamoli međunarodne zajednice. Fotografije otkrivaju politički i ekonomski haos u ovim zaboravljenim regijama. One prikazuju sumorne okolnosti napuštenih predela, jednolično siromaštvo i političku nestabilnost.

Ova knjiga je bila Bendiksenov prvi pokušaj pričanja fotografske priče i projekat koji ga je naučio fotografiji. Iako je prvi put objavljena pre gotovo 20 godina, mnogi dokumentovani sukobi se i dalje odvijaju.

O autoru

Jonas Bendiksen (1977) je norveški foto-novinar. Počeo je svoju fotografsku karijeru sa 19 godina, radeći za lokalne novine u Norveškoj. Njegovo interesovanje za foto-novinarstvo dovelo ga je do rada na različitim međunarodnim pričama, uključujući dokumentovanje društvenih problema, sukoba i humanitarnih kriza širom sveta. Član je Magnuma od 2008. godine.

Pionir u fotografisanju porođaja, Jos Verhoogen kroz svoju izložbu prikazuje najintimnije trenutke krhkosti i buđenja životne snage. Autor fotografiše rađanje kao umetnički čin, a takvom odlukom izmenio je pretpostavljenu predstavu o fotografiji i afirmisao novi žanr fotografisanja porođaja.

Izložba je omaž hrabrom izboru parova da dozvole Verhoogenu dokumentovanje onih trenutaka života koji su rezervisani za privatnost. Fotografišući, autor prevazilazi puko dokumentovanje i postaje majstor vizuelnog pripovedanja. Verhoogenova sposobnost da uhvati iščekivanje, bol, radost i olakšanje u jednoj fotografiji svedoči o njegovoj umetničkoj sposobnosti.

Rad prevazilazi estetiku i zaranja u srž ljudske krhkosti. Njegovi subjekti, često prikazani u svojim najosetljivijim trenucima, otkrivaju snagu i nežnost koje se stapaju tokom procesa rađanja. Ova izložba poziva posmatrače da istraže duboku emocionalnu povezanost koja se javlja kada se ranjivost susretne s prihvatanjem.

Za mnoge, ideja fotografisanja porođaja bila je tabu tema. Verhoogen je razbio te barijere dovodeći fotografiju porođaja u javnost. Njegove fotografije otvorile su dijaloge o pozitivnosti tela, emancipaciji žena i svetoj lepoti rođenja. Izložba istražuje Verhoogenovu ulogu u transformaciji percepcije društva o porođaju.

O autoru

Jos Verhoogen je belgijski fotograf sa više od 40 godina iskustva. Njegova karijera obuhvata različite oblasti fotografije, uključujući novinsku fotografiju, portrete, i specifično, fotografisanje trudnoće i porođaja. Kao pionir u fotografisanju rođenja, stvorio je izuzetne fotografije koje dokumentuju ovaj intimni trenutak. Radio je kao profesor fotografije na više obrazovnih institucija, dok su njegovi radovi osvojili brojne nagrade uključujući European Professional Photographer of the Year. Verhoogenov doprinos u oblasti fotografije rođenja se ističe, jer je njegov rad transformisao percepciju ovog područja, pretvarajući ga u moćan oblik vizuelnog pripovedanja.

Pred svojim objektivom okuplja ljude koji pripadaju queer zajednici, a izložene fotografije nastale su u Holandiji, na Kubi, u Hondurasu, Keniji i Vijetnamu. Na taj način, autor podstiče preispitivanje konvecionalnih shvatanja ljubavi, nudeći nove okvire za njihovo razumevanje. Radovi su njegov pokušaj da se izbori za osnovna ljudska prava, fotografišuću ljude kojima su ona često oduzeta. Fokus izložbe Impressions je na ljubavi – na formama u kojima se ona ispoljava, ali i ideji potpunog prepuštanja ovom osećanju, koji je za Suidgeesta suština svega. „U životu, kada odstranite sve – novac, dom, posao, hobije – ostaje samo ljubav. I mi ne odlučujemo o tome ko nas ispunjava. Ljubav nam se jednostavno desi. To je magija koju želim da sačuvam i odbranim“, kaže Suidgeest.

O autoru

Koen Suidgeest (Amsterdam, 1967) je reditelj dokumentarnih filmova, fotograf i nastavnik. Njegovi filmovi i fotografije nagrađivani su široms sveta, a koriste se u okviru obrazovnih programa, pri debatama i kao aktivistički sadržaji, zarad ostvarivanja onih ciljeva koje i sam Koen zagovara: majčinstvo, prava dece i LGBTQ+ zajednice. U januaru 2020. godine, Koen je objavio svoju prvu foto-knjigu pod nazivom Why I Cry on Airplanes. Knjiga predstavlja lično putovanje kroz 15 godina fotografisanja širom sveta. Godinu dana kasnije, dobio je titulu Gradskog fotografa Leidena, počasne nagrade koja mu omogućava da razvija projekat zasnovan na slikama, o kojem svake nedelje izveštava u popularnim dnevnim novinama.

Izložba Ipak heroji predstavlja seriju portreta inspirisanu naizgled običnim ljudima, koji su ovde epitet heroji osvojili, uglavnom, skrivenim podvizima, vođeni sopstvenom etikom i skromnošću, bez ideje o sopstvenoj glorifikaciji. Predstavljaju kontrapunkt javnom mnjenju i nametnutim novonastalim, neproverenim društvenim vrednostima u modernom društvu. Uslikani su drvenom kamerom na staklenim, ručno nalivanim pločama potopljenim u srebrni rastvor, prastarim svetlopisnim postupkom, koji garantuje dugovečnu vrednost kakva im pripada. Drevne, iskrene, objektivom beležene mokre staklene ploče, izumljene 1851. godine, preci fotografije i filma, opet su kontrapunkt i zavodljivom novorođenom čedu modernog doba, (foto)grafijom izazvanom, ne svetlom, već veštačkom inteligencijom, čije se odrastanje, uz vaspitanje modernim moralom sa strepnjom isčekuje.

O autoru

Predrag Uzelac rođen je 1971. godine u Novom Sadu, diplomirao na Akademiji Umetnosti, likovni odsek, smer fotografija u Novom Sadu. Od 1997. godine izlaže na samostalnim i kolektivnim izložbama u Belorusiji, Jugoslaviji, Meksiku, Francuskoj, Hong Kongu, Nemackoj, Japanu, Slovackoj, Srbiji. Član je Likovnog kruga i Udruženja primenjenih umetnika i dizajnera Vojvodine. U više navrata žirira za prestižne fotografske nagrade kao što su: World Biennal Exhibition of Student Photography, PDP Creativ Media Conference, Press Photo Srbija. U umetničkoj praksi prolazi kroz različite pristupe i žanrove, kao što su dokumentarna, režirana, pejzažna, portretna fotografija i neki drugi umetnički izrazi. Istražuje i radi na polju starih plemenitih fotografskih procesa (mokri kolodijum, silver print, cijanotipija, klasična crno-bela fotografija i neki drugi procesi). Učesnik je organizator brojnih fotografskih radionica plemenitih postupaka. Predaje na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu, radi i kao profesionalni fotograf i videograf, uglavnom u oblasti muzeologije, reklama i dizajna.

Izložba Šetnja/Walk predstavlja jedinstvenu meditaciju nad idejom šetnje kao prostoru za promišljanje različitih životnih pitanja. Opisujući proces nastajanja ovih radova, Sabolč Dudaš piše: „Obožavam da besciljno lutam bačkom ravnicom. Već kao dete sam osećao njenu lepotu, samo me je ponekad rastužila njena preterana smirenost. Neki močvarni rit, veći brežuljak ili manji šumarak mi je tada značio teritoriju koja treba da se osvoji. Radosti se pridružila tuga kada sam nailazio na napuštene salaše. Slutio sam to što se kasnije stvarno odigralo, zgrade od ćerpiča su se polako sjedinile sa brazdama oranica, i time je bez traga nestao deo kulture tog predela. Mogao sam da računam jedino na ciglane koje su spavale snom Trnoružice, ipak su me dočekale, mada sam ih zapravo izneverio, kada sam pre njih obišao svojom kamerom ciglane u Aziji i Africi. Dobro poznajem tlo Bačke i veoma ga poštujem zbog njegove plodnosti. Baratao sam njime na više načina, obrađivao mašinski i ručno, kao dete se igrao u blatu. Kada sam otišao odavde, pokušao sam da ga urežem u misli, znajući da se dugo nećemo sresti. Dok sam bio odsutan, oslučio sam da ću jednom, kad budem došao kući, probati da ga fotografišem. Vratio sam se posle dugo godina, i od tada redovno dolazim ovamo, lutam po ravnici, ali nikako mi nije uspevalo da kamerom zabeležim ono što vidim. A onda sam uočio da je oko mene puno oštećenih raspeća, nešto slično sam viđao samo u ratnim područjima. Shvatio sam da treba da skinem fotografske naočare, da nisu potrebni ni ljudi, ni priče, dovoljan je samo prizor rodne grude.“

O autoru

Sabolč Dudaš (Bačka Topola, 1970) bavi se fotografijom od 1989. godine. Od 1993. godine je stalni fotoreporter za nedeljnik HVG, kada postaje i reporter za centralnu Evropu foto-agencije Sipa-Press. Od 2002. do 2010. godine reporter je za foto-agenciju Spectrumpictures, nakon čega počinje da radi kao foto-producent za Evropsku komisiju, gde je režirao 15 kratkih filmova. Tokom dve godine (2014-2016) bio je rukovodilac foto-kolumne sajta Origo.hu, a u periodu od 2019. do 2021. radi kao saradnik umetničke firme Atelier 3+1 iz Pariza. Od 2021. do 2022. godine bio je urednik fotografije za nedeljnik 168 Óra. Njegovi radovi našli su se u brojnim međunarodim publikacijama, kao što su Der Spiegel, Geo, Stern, Paris Match, Le Monde, The Guardian, The Times, Financial Times, The Economist. Focus, Newsweek Neo, The New York Times, Newsweek, Time, između ostalih. Od 1991. godine radio je reportaže u 46 zemalja na tri kontinenta, uključujući i šest ratnih područja. Imao je više samostalnih izložbi u Novom Sadu i Budimpešti. Dobitnik je nekoliko nagrada Mađarske press fotografije, od kojih i nagrade za najboljeg fotorportera u poslednjih 35 godina (1999, 2002), a 2005. godine zauzeo je prvo mesto za umetničku fotografiju. Juna 2010. dobija nagrada za Kvalitetno novinarstvo, za intervju objavljen u HVG pod nazivom „Kundakom ga udarili, pa smestili u autobus.“. Godine 2020. pripapla mu je posebna nagrada XXV Alfeldskog fotosalona u Sentešu.

Izložba Blanco prikazuje problem slepila na izazovan i duboko emotivan način. Fotograf istražuje ovu osetljivu temu autentično, ne zapadajući u sentimentalnost i bez estetske eksploatacije patnje. Svedenim stilom suočava publiku sa odsustvom vida, sa nečim od čega se najčešće skreće pogled. Ističe se paradoksalnost vizuelnog predstavljanja kroz one kojima je pogled uskraćen. Ove fotografije su gotovo bolne za posmatranje, jer nam pokazuju nešto čega slepe osobe nikada neće biti svesne – sopstvenog izgleda.

Stefano de Luigi ne koristi dramatične efekte, kontrast i osvetljenje. Njegove fotografije nisu režirane. Činjenica da se odriče tehničkih mogućnosti je suštinski povezana sa temom slepila. Stefano gledaoce direktno usmerava na problem odsustva vida i pitanje graničnih ljudskih situacija. Radikalni izbori i strog fokus dodatno ogoljavaju osnovni motiv izložbe.

Izložba Blanco postavlja ključna pitanja o prirodi vizuelne prezentacije u svetu koji je zasićen slikovnim sadržajem. Stefano De Luigi istražuje granice vizuelnog sveta kroz svoj rad, nudeći publici ne samo izuzetne fotografije, već i razmatranja o moći vizuelnog i njegovog nedostatka kada se suočimo sa slepilom.

O autoru

Stefano De Luigi (rođen u Kelnu, 1964) je italijanski fotograf koji je živeo u Parizu od 1989. do 1996. godine, radeći kao fotograf za Luvr. Objavio je šest knjiga: Pornoland (Thames & Hudson, 2004), Blanco (Trolley, 2010), iDyssey (Edition Bessard, 2017), Babel sa umetnicom Michelom Battagliom (Postcart Edition, 2018), Pornoland Redux (Selpublished, 2021) i Il Bel Paese (L’Artiere Edizioni, 2023). Dobitnik je mnogih nagrada, uključujući četiri puta World Press Photo (1998, 2007, 2010, 2011), Eugene Smith Fellowship Grant (2008), Getty Grant za novinarsku fotografiju i Days Japan (2010), te Syngenta nagradu (2015). Sarađuje sa raznim međunarodnim publikacijama kao što su The New Yorker, Geo, Paris Match, Sterna i Internationale.

Na tragu svetlosti je izložba nastala je sa idejom da otkrije nove tendencije u srpskoj autorskoj fotografiji koja nastaje pod okriljem Foto saveza Srbije i priznatih međunarodnih asocijacija (FIAP i PSA). Ujedno, izloženi radovi predstavljaju nastojanje da se, kroz odabrane radove, otvore pitanja tematskih tendencija kako unutar lokalne, tako i u kontekstu svetske autorsje fotografiije. Poštujući tradicionalne žanrovske odrednice među fotografijama odabranim za izložbu, po brojnosti se najpre izdvajaju fotografije koje oslikavaju prizore iz života. Prisutan je i značajan broj portreta, stilski veoma raznorodnih, a prisutna je i ulična fotografija usmerena pre svega ka prostoru, pre nego akterima gradskog života. Izložbom su predstavljene i fotografije posvećene prirodi, ali je upadljiv izostanak pejzaža, mrtve prirode i akta – zastupljenih samo sa po jednom fotografijom. U 2022. godini bilo je 50 nagrađivanih autora, čiji su radovi obuhvaćeni ovom izložbom.